Na samo dvadesetak kilometara od Podgorice, između strmih litica i gotovo nepristupačnih padina Kučkih brda, voz na nekoliko trenutaka napušta sigurnost tunela i izlazi iznad ponora. Ispod njegovih točkova nema ničega osim čelične konstrukcije, dubokog kanjona i Male Rijeke, koja sa visine od gotovo 200 metara izgleda kao jedva vidljiva linija.
Piše: Vladica Jovančić
Putovanje prugom Beograd–Bar ima mnogo trenutaka zbog kojih se i danas ubraja među najspektakularnije železničke rute Evrope. Pruga se provlači kroz planine, nestaje u tunelima, prati rečne doline i penje se od jadranske obale do visine veće od hiljadu metara.
Ipak, jedan prizor izdvaja se od svih ostalih.
Nakon izlaska iz tunela, pred putnicima se iznenada otvara kanjon Male Rijeke. Voz izlazi na gotovo pola kilometra dugu čeličnu konstrukciju, oslonjenu na četiri ogromna betonska stuba. Pogled kroz prozor tada nakratko postaje važniji od odredišta.
Most na Maloj Rijeci nije građevina koju samo prelazite. To je mesto na kome shvatite koliko je smela bila ideja da se železnička pruga provede kroz gotovo neprohodne crnogorske planine.
GOTOVO POLA KILOMETRA IZNAD PRAZNINE
Most je dug 498,8 metara, dok se železnička pruga na najvišoj tački nalazi približno 198 metara iznad reke i dna kanjona. Kada je završen 1973. godine, bio je najviši železnički most na svetu. Taj rekord zadržao je gotovo tri decenije, a i danas se navodi kao najviši železnički most u Evropi.
Brojevi, međutim, teško mogu da prenesu njegovu stvarnu veličinu.
Najviši stub uzdiže se više od 130 metara iznad tla, dok je njegov temelj veći od teniskog terena. Iznad stubova položena je čelična rešetkasta konstrukcija kroz koju prolazi jedan železnički kolosek. Most se proteže kroz pet raspona, a središnji je dug nešto više od 150 metara.
Posmatran iz kanjona, deluje gotovo nestvarno tanko. Tek kada preko njega pređe putnički ili teretni voz, postaje jasno koliko je konstrukcija zapravo velika.
Kompozicija koja na mostu izgleda poput igračke u stvarnosti ima stotine tona. Ogromni betonski stubovi iz daljine deluju poput igala zabodenih u stenovite padine.
PODVIG JUGOSLOVENSKIH GRADITELJA
Iza ovog remek-dela graditeljstva XX veka stoji ekipa beogradske Mostogradnje koju je predvodio čuveni Ljubomir Jevtović sa inženjerima Milivojem Kovačevićem, Miloradom Lukovićem and Miloradom Markovićem.
Gradnja mosta počela je 1969. godine, u vreme kada je pruga Beograd–Bar predstavljala jedan od najvećih infrastrukturnih poduhvata nekadašnje Jugoslavije. Radovi su izvođeni na surovom i gotovo nepristupačnom terenu, izloženom jakim vetrovima, velikim visinskim razlikama i naglim promenama vremena.
Na pojedinim delovima gradilišta nije bilo puteva, pa je dopremanje opreme i materijala predstavljalo gotovo jednako veliki izazov kao i sama izgradnja.
Čelična konstrukcija proizvedena je u delovima, koji su zatim dopremani i sastavljani visoko iznad kanjona. Stubovi su podizani direktno iz stene, a graditelji su radili na visinama na kojima bi i danas malo ko ostao ravnodušan.
Prema arhivskim podacima, temelji mosta ukopani su na dubinu od 28 metara, dok površina osnove njegovog najvišeg stuba iznosi oko 400 kvadratnih metara. Sama čelična rešetkasta konstrukcija, visoka 12 metara i teška 2.601 tonu, montirana je pomoću žičara i kabl-kranova, tehnikom „podizanja sa podupiračima“. Materijal je dovožen specijalno probijenim pristupnim putevima, čije se trase mogu videti i danas.
Jedna od zanimljivosti vezanih za most jeste činjenica da je osnova njegovog najvećeg potpornog stuba po površini jednaka teniskom terenu. Tokom izgradnje utrošeno je čak 36.000 kubnih metara betona i 100.000 tona čelika, što dodatno potvrđuje njegovu impozantnost, pisale su Podgoričke Vijesti.
Most je završen 1973. godine, tri godine pre svečanog otvaranja kompletne pruge Beograd–Bar. Prvi voz koji je 28. maja 1976. godine prešao čitavu trasu bio je Plavi voz, kojim je putovao predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito. Pruga je tada predstavljena kao simbol tehničke moći zemlje i njene dugo očekivane železničke veze sa Jadranom.
Na trasi dugoj približno 476 kilometara izgrađene su stotine mostova i više od 250 tunela, ali je upravo most iznad Male Rijeke ostao njen najprepoznatljiviji građevinski podvig.
TRENUTAK KOJI TRAJE NEKOLIKO SEKUNDI
Prelazak preko mosta ne traje dugo. Vozu je potrebno svega nekoliko desetina sekundi da stigne od jednog do drugog tunela. Ali osećaj traje znatno duže.
Putnici koji sede uz prozor iznenada ugledaju otvoreni prostor, strme padine i tanku reku duboko ispod pruge. Kada se voz nađe na sredini mosta, pogled se otvara prema dolini Morače i okolnim planinama.
Nema vidikovca, staklene ograde ni turističke platforme. Nema vremena za dugo poziranje i pažljivo biranje kadra. Sve prolazi brzo, uz ritmičan zvuk točkova na šinama.
Upravo u tome je posebnost ovog mesta.
Most na Maloj Rijeci nije turistička atrakcija kojoj prilazite kroz suvenirnice i uređena parkirališta. On se pojavljuje iznenada, između dva tunela, kao deo putovanja koje je samo po sebi avantura.
LEPOTA KOJA SE BOLJE VIDI IZ DALJINE
Do podnožja mosta vode lokalni i neobeleženi putevi kroz okolna sela, ali teren nije prilagođen masovnim turističkim posetama. Najlepši pogledi otvaraju se sa viših tačaka u okolini Bioča i sela Klopot, odakle se vidi gotovo čitava konstrukcija razapeta između dve planinske strane.
Prilazak zahteva oprez, dobro snalaženje i poštovanje železničke infrastrukture. Penjanje na most ili kretanje prugom izuzetno je opasno i zabranjeno, dok su prilazi kanjonu strmi i na pojedinim mestima neobezbeđeni. Zbog toga je najsigurniji, ali možda i najautentičniji način da se most doživi upravo putovanje vozom između Podgorice i Kolašina.
Na toj deonici pruga se naglo penje kroz kanjon Morače, prolazi kroz niz tunela i galerija i savladava jednu od najzahtevnijih železničkih trasa na Balkanu. Most na Maloj Rijeci tada postaje njen vrhunac — kratka pauza između tame dva tunela i prizor koji se pamti mnogo duže od samog prelaska.
VIŠE OD GRAĐEVINE
Mostovi obično povezuju dve obale. Ovaj je povezao unutrašnjost Balkana sa Jadranskim morem, ali i jednu generaciju graditelja sa vremenom u kome su infrastrukturni projekti zamišljani gotovo bez straha od njihove veličine.
Danas, više od pola veka nakon završetka, preko mosta i dalje prolaze vozovi. Čelična konstrukcija promenila je boju, vozovi su sporiji nego što su graditelji nekada zamišljali, a putovanje prugom Beograd–Bar više nema nekadašnji sjaj. Nadamo ne predugo, jer već je najavljena obnova te važne saobraćajnice.
Ipak, most stoji na istom mestu. Visoko iznad gotovo nevidljive reke, između kamena, vetra i tunela, podseća da najveća dela ljudskog graditeljstva nisu uvek ona koja menjaju pejzaž.
Ponekad su to ona koja uspeju da mu se prilagode – i da, makar iz daljine, izgledaju kao da lebde.
KADA BUDETE NA PRUZI BEOGRAD–BAR
| Najbolji doživljaj pruža dnevna vožnja na deonici Podgorica–Kolašin, kada se jasno vide kanjon Morače, planinske litice i most na Maloj Rijeci. Za fotografisanje iz voza aparat ili telefon pripremite unapred: prelazak traje kratko, a konstrukcija je sa prozora samo delimično vidljiva.
Lokacija: oko 20 kilometara severno od Podgorice Pruga: Beograd–Bar Dužina mosta: 498,8 metara Visina iznad kanjona: oko 198–200 metara Izgradnja: 1969–1973. godine Posebnost: jedan od simbola pruge i najviši železnički most u Evropi |