Guste šume smrče, posađene u italijanskim Alpima između dva svetska rata, trebalo je da zaštite tlo od erozije i obezbede dragocenu drvnu masu. Gotovo vek kasnije, naučnici upozoravaju da je cena takvog „zelenog rešenja“ bila mnogo veća nego što se nekada mislilo.
piše: Vladica Jovančić
Na prvi pogled, obronci italijanskih Alpa deluju kao slika netaknute prirode: visoke smrče, miris četine, dubok hlad i staze koje se gube pod krošnjama. Međutim, ispod tog zelenog pokrivača krije se znatno siromašniji svet biljaka.
Nova studija, sprovedena na područjima Monte Bisbino i Alpe del Vicerè, nedaleko od jezera Komo, pokazala je da su guste plantaže obične smrče tokom proteklih devedesetak godina ozbiljno smanjile raznovrsnost biljnog sveta. U poređenju sa autohtonim listopadnim šumama, broj biljnih vrsta u ovim plantažama manji je za više od 50 odsto, dok je u odnosu na planinske livade razlika čak 74,5 odsto.
Smrče su na severu Italije masovno sađene tridesetih godina prošlog veka, u vreme velikih državnih programa pošumljavanja. Cilj je bio praktičan: sprečiti klizišta i eroziju, zaštititi planinske padine i obezbediti kvalitetno drvo. Na mestima nekadašnjih livada, pašnjaka i raznovrsnih šuma nastale su pravilne, guste plantaže jedne vrste drveta.
Problem je u tome što šuma nije samo zbir stabala.
Za razliku od bukve, javora ili kestena, smrča zadržava iglice tokom cele godine. Njena krošnja ne propušta dovoljno svetlosti do tla, pa mnoge biljke koje u listopadnim šumama niču i cvetaju u rano proleće jednostavno nemaju uslove da opstanu. Vremenom se menja i zemljište: sloj opalih iglica sporije se razgrađuje, organska materija se nagomilava, a tlo postaje kiselije i siromašnije za vrste koje su tu ranije rasle.
Istraživači su tokom vegetacione sezone 2023. godine upoređivali plantaže smrče, prirodne listopadne šume i planinske livade. U proseku, na jednoj istraživanoj parceli u plantaži pronašli su sedam biljnih vrsta, u listopadnoj šumi 18,5, a na livadama čak 37. Ujedno je smanjena i takozvana funkcionalna raznovrsnost biljaka, što znači da je ekosistem manje stabilan i otporniji na poremećaje samo naizgled.
Nalazi ne znače da je svako pošumljavanje pogrešno. Naprotiv, šume su ključne za ublažavanje klimatskih promena, očuvanje zemljišta i regulisanje vode. Ali italijanski primer pokazuje da broj posađenih stabala ne govori dovoljno o stvarnom stanju prirode.
photo: Bob Alberi
Planinska livada, iako na prvi pogled skromnija od guste šume, može biti izuzetno bogata biljnim i životinjskim vrstama. Autohtona listopadna šuma, sa promenom svetlosti kroz godišnja doba, različitim vrstama drveća i živim šumskim tlom, često je daleko složeniji i otporniji sistem od uredno posađene monokulture.
Pouka iz italijanskih Prealpa zato je jednostavna: pošumljavanje nije samo sadnja drveća. Ono mora da znači obnovu prirode — sa vrstama koje pripadaju tom prostoru, sa mestom za livade, insekte, biljke i život koji se ne vidi na prvoj razglednici.
izvor: World Wide Fund for Nature (www.wwf.it)