Kada se pomene Toskana, prve pomisli su skoro uvek iste kod svih – Firenca, Sijena, Piza, tornjevi San Gimignana, valovita brda na kojima se smenjuju pašnjaci, maslinjaci, polja žita i vinogradi…
Toskana je mnogo više od toga. Pre svega, ona je starija od starog Rima. Ovde su živeli Etrurci, iz čijeg jezika je i nastala reč Toskana, naravno, posle mnogo jezičkih varijacija. Zato je i istorija ovog podneblja malo drugačija od ostatka Apenina i zato je ova pokrajina toliko i popularna ne samo među turistima, već i među samim Italijanima. Svakoga dana i u svakom selu se može pronaći nešto novo, nešto jedinstveno…
Tako je bilo i na našem putu. Krenuli smo iz Firence ka Termama Saturnia sa idejom da usput vidimo i čuveno imanje na kom je sniman film Gladijator i scena sa putem oivičenim vitkim čempresima i kućom na kraju i sa pogledom preko nepreglednih polja raži. Međutim, umesto da u Saturniju stignemo u rano popodne i uživamo u kupanju, stigli smo tek u predvečerje, a razlog za to je selo Asciano.
Nećemo lagati, nismo ni znali za njega i sasvim slučajno smo rešili da tu napravimo kratku pauzu, natočimo gorivo i popijemo kafu, ako nađemo neku lepu kafeteriju. I oduševili se, jer Asciano prosto pleni svojom jednostavnom lepotom i gomilom tajni koje skriva iz gradskih zidina kojom je oivičen istorijski deo gradića. Ne znam ni da li je pravi termin selo ili gradić, ali u svakom slučaju, pored toliko poznatih toskanskih mesta ubeleženih u sve vodiče, ovo mesto nekako je prošlo ispod radara.
Zapravo, u Italiji postoji savršen termin za mesta kao što je Asciano, a to je Borgo. To nije ni selo u našem klasičnom smislu, ni grad kao Sijena, na primer. Borgo je utvrđeno naselje koje ima svoju dušu, pijacu i istoriju, a Asciano je školski primer toga. On vas sačeka onako kako ga je istorija ostavila – opasano zidinama koje su nekada služile da zadrže vojske, a danas služe da zaustave vreme. Čim smo prošli kroz gradsku kapiju, odjeknuo je mir, tako snažno da smo čuli sopstvene korake na kamenom pločniku.
Jedini zvuk koji smo čuli je zveckanje tanjira iza gotovo svakog prozora, pošto smo u selo došli baš u vreme ručka. Ljudi je bilo vrlo malo na ulicama, ali to nam nije smetalo, jer je lepote bilo toliko svuda oko nas, da bi nam gužva na ulici samo smetala da sve to i zabeležimo na fotografijama.
Između kamenih ulica i pustih brda
Asciano je smešten u samom srcu kraja koji se zove Crete Senesi. Ako su valovita brda Val d’Orcie raj za oči, predeo oko Asciana je raj za dušu koja traži dramu. Zemlja je ovde siva, glinovita, na momente surova, zbog čega je zovu „toskanska pustinja”. Upravo taj kontrast – između spoljašnje, gotovo mesečeve tišine i unutrašnje topline grada i jeste ono što nas je nateralo da odložimo sve planove.
Iza drevnih zidina otkrili smo tajne koje zaista nismo očekivali. Recimo, Palazzo Corboli. Spolja izgleda kao još jedna u nizu plemićkih kuća, ali unutra čuva blago koje bi svaki veliki svetski muzej poželeo. To nije samo galerija, to je lavirint soba ukrašenih freskama iz 14. veka, poput one čuvene „Dobre vlade“ ili prikaza vrlina i poroka, koje vam govore o tome koliko je ovde nekada bila živa svest o pravdi i zajednici. Tu su i etrurski artefakti, nemi svedoci vremena od pre tri milenijuma, koji su nas podsetili da hodamo po tlu koje je kolevka civilizacije.
Ili bazilika Sant’Agata, koja svojom svedenom fasadom od lokalnog kamena govori više o veri i opstanku nego sav mermer velikih katedrala. Dok smo pokušavali da uhvatimo onaj idealni snimak uske ulice i zvonika koji dominira malenim trgom, shvatili smo: Asciano je preživeo jer nije hteo da se menja. On nije postao turistička scenografija; on je ostao dom običnih ljudi i seljaka.
A taj dom ima i svoj prkos. Dok se obližnja Sijena ponosi svojim aristokratskim Paliom i brzim konjima, Asciano ima svoj Palio dei Ciuchi – trku magaraca. To nije samo narodna zabava, već simbolična parodija običnih ljudi na račun velikih i moćnih. U toj trci ima više istinskog smeha i lokalnog ponosa nego u bilo kom izglancanom turističkom spektaklu.
Još dva simbola važna su za Ašano. Beli tartuf i čuveni pekorino sir. Ova siva, neplodna zemlja, glina Crete Senesi, daje tartufima aromu koju se ne može naći nigde drugde, a ovcama travu koja mleko pretvara u sir oštrog, nezaboravnog ukusa. To je prava Italija, ona koja se oseća nepcima pre nego što se vidi očima.
Na ogromnu žalost, ovoga puta nismo stigli da uživamo u prizorima koje nudi i drevna Opatija Monte Oliveto Maggiore, udaljena svega par kilometara od Ašana. To je sedište monaškog reda Olivetanaca, jednog od ograna Benediktinaca, a kako kažu u turističkim vodičima, unutra se nalazi ciklus fresaka Luke Sinjorelija i Il Sodome koji prikazuje život Svetog Benedikta.
Skrivena u šumi čempresa i izgrađena od tople crvene cigle, ona stoji kao potpuni kontrast sivoj zemlji koja je okružuje. To smo jedino i uspeli da vidimo, ali pošto nas je čekala duga vožnja do odredišta, a nismo mogli ni da pretpostavimo šta nas tek čeka, dogovorili smo se da ovde dođemo naredni put i damo mnogo više vremena Ascianu i čitavoj ovoj regiji.
Saturnija je mogla da čeka, ali ne baš previše. Termalne vode su tamo vekovima, ali ovaj trenutak u kom se miris istorije običnih ljudi pomeša sa željama i ukusom jednog ničim posebnog modernog turiste bio je neponovljiv. Još malo smo lutali selom, otkrivali detalje na kućama i u dvorištima, pronašli hiljadu sitnica koje podsećaju na nekadašnji život u ovim krajevima, a dobili Toskanu koju nismo tražili, a koja nam je bila potrebn
Krenuli smo tek kada je sunce počelo da boji siva brda u zlatno, srećni jer smo ,,ukrali,, deo autentične Toskane pored one koja je svakodnevno na mapi turista. Ne postoji deo, bio on manje ili više zanimljiv svetu, koji ne zavređuje divljenje, ali neka mesta lokalci ljubomorno čuvaju samo za sebe.