U Palermu, gradu u kojem gotovo svaka ulica vodi do neke crkve, postoji jedna koja posetioca iznenadi tek kada zakorači unutra. Kao u priči o crnom i belom labudu. Ne sudi po fasadi.
Kao prestonica najvećeg ostrva Mediterana, Palermo je vekovima bio raskrsnica civilizacija. Najpre stari Heleni i Rimljani, a kroz potonje vekove i Normani, Arapi, Španci i, naravno, Italijani ostavljali su svoje tragove u arhitekturi, pa danas ovaj sicilijanski grad deluje kao slojevita mapa istorije u kojoj se romaničke kupole, barokne fasade i arapski ornamenti smenjuju na gotovo svakom koraku.
Među desetinama crkava koje oblikuju njegovu panoramu, jedna se izdvaja ne toliko spoljašnjim izgledom koliko enterijerom koji spada među najraskošnije na čitavom ostrvu — Chiesa del Gesù – Crkva Srca Isusovog, čuvena crkva koju su na temeljima srednjevekovnog hrama posvećenog Svetom Nikoli, izgradili članovi reda Jezuita, Družine Isusove kako za sebe vole da kažu pripadnici ovog crkvenog reda.
Skromna spolja, raskošna iznutra
Iako je smeštena u samom srcu istorijskog centra Palerma i okružena sa svih strana drevnim aristokratskim palatama, tajnovitim bibliotekama i drugim crkvama, da bi se došlo do nje, treba se malo pomučiti. Ušuškana u spletu omalenih ulica, najčešće ostaje van domašaja oka turista i posetilaca. Prosto, ne naleće se slučajno na nju.
Gledano sa ulice, ova relativno mala jezuitska bogomolja i ne pokušava da impresionira. Fasada je stroga i klasična, kao da namerno prikriva ono što se nalazi iza debelih drvenih vrata.
Ali upravo u tom kontrastu leži njena snaga. Unutra počinje sasvim druga priča.
Zidovi, stubovi i svodovi prekriveni su slojevima mermera u različitim bojama — crvenoj, zelenoj, zlatnoj i sivoj. Kamen je ovde obrađen tako precizno da podseća na mozaik ili sliku. Figure od mermera stvaraju složene geometrijske šare, cvetne motive i reljefe koji deluju gotovo nestvarno.
Ovaj raskošni stil razvijen je u vreme kada je Družina Isusova koristila umetnost kao snažno sredstvo izražavanja vere. Krajem 16. i tokom 17. veka, u vreme procvata baroknog stila u celoj Evropi, i majstori sa Sicilije počeli su da eksperimentišu sa tehnikom umetanja tankih ploča mermera različitih nijansi u kamene površine, stvarajući bogatu dekoraciju koja je vremenom postala zaštitni znak sicilijanskog baroka.
U Crkvi srca Isusovog taj stil dostiže svoj vrhunac. Svetlost koja ulazi kroz visoke prozore preliva se preko mermernih površina i menja njihovu boju tokom dana. Prostor deluje živ, gotovo pokretan, kao da zidovi dišu zajedno sa svetlom.
Kamen kao paleta boja
Ono što ovu crkvu čini posebnom nije samo količina ukrasa, već način na koji je kamen upotrebljen. Mermer različitih nijansi — od duboke crvene do smaragdno zelene — sečen je u tanke ploče i uklapan poput delova mozaika.
Rezultat je enterijer koji više podseća na ogromnu sliku nego na arhitekturu. Gledano iz daljine, zidovi deluju kao oslikani, ali kada se približite shvatate da je svaka linija i svaki detalj isklesan u kamenu.
U tome leži i prava magija sicilijanskog baroka: u strpljenju majstora koji su kamen tretirali kao boju.
Skromna spolja, raskošna iznutra
Sudbina ove crkve, međutim, nije uvek bila blistava. Tokom Drugog svetskog rata Palermo je pretrpeo snažna bombardovanja, pa je i ova bila je teško oštećena. Kupola je delimično urušena, a veliki deo enterijera razoren.
Obnova je trajala decenijama i zahtevala izuzetnu preciznost kako bi se ponovo sastavili složeni mermerni ukrasi koji danas ponovo krase crkvu.
Danas, dok gledamo njenu savršenu unutrašnjost, teško je zamisliti koliko je truda i veštine bilo potrebno da se kamenom mozaiku vrati prvobitni sjaj.
U gradu poznatom po arhitektonskim kontrastima — od arapsko-normanskih spomenika do baroknih trgova — jezuitska katedrala ostaje jedno od mesta gde se najjasnije vidi koliko je umetnost na Siciliji bila povezana sa strpljenjem, zanatom i osećajem za meru.
I možda upravo zato ova crkva ostavlja poseban utisak.Uostalom, kao i čitava Sicilija. Nikada ne znaš gde će te nešto iznenaditi i oduševiti.