Na litici iznad Jadrana, između rimskog puta, morskih pećina, poezije ispisane po vratima i glasa Domenica Modugna, Polignano a Mare živi kao grad koji je od ponora napravio najlepši pogled.
U Polignanu ulice ne vode do mora.
One vode iznad njega.
Piše: V.Jovančić
Prođete kroz Arco Marchesale, nekada jedini ulaz u utvrđeni grad, ostavite iza sebe trg i svakodnevnu buku, pa uđete u lavirint belih kuća. Ulica se sužava, skrene između balkona, provuče ispod luka i onda se, bez upozorenja, završi terasom.
Pred vama nema ograde dovoljno visoke da ublaži prizor. Samo Jadran, dvadesetak metara niže, i litica izbušena pećinama na kojoj kuće stoje kao da su dobile posebno odobrenje gravitacije.
Polignano a Mare je postao jedna od najfotografisanijih razglednica Apulije. Ali grad nije zanimljiv zato što lepo izgleda na ekranu. Zanimljiv je zato što se iza gotovo svakog njegovog simbola krije još jedna priča: ispod mosta je rimski put, ispod palate morska pećina, iza pesme o letenju dečak koji je odavde otišao, a po zidovima srednjovekovnog grada stihovi koje jedan savremeni pesnik ostavlja prolaznicima.
LAMA MONACHILE, PLAŽA U PROCEPU GRADA
Najpoznatiji prizor Polignana je Lama Monachile, mala šljunkovita plaža sabijena između dve visoke stene. Sa obe strane iznad nje nastavljaju se kuće starog grada, a u pozadini je premošćuje Ponte Borbonico.
U letnjim mesecima plaža je često prepuna. Peškiri zauzmu gotovo svaki deo obale, kupači ispune uski zaliv, a sa mosta ne prestaju fotografisanja. Ko želi da razume zašto je mesto postalo slavno, treba da dođe rano ujutru, pre nego što razglednica postane pozornica.
Tada se najbolje vidi sama „lama“ — usek kojim se voda iz unutrašnjosti nekada slivala prema moru. U doba mletačke vlasti ovde je bilo i trgovačko pristanište. Današnji most potiče iz burbonskog vremena, ali priča ispod njega ide mnogo dublje: na ovom mestu prolazila je Via Traiana, rimska saobraćajnica kojom se iz Beneventa stizalo do Brindizija i dalje prema lukama Istoka.
Zato je Lama Monachile više od plaže. To je procep kroz koji se u jednom kadru vide različita vremena: rimski put, burbonski lukovi, srednjovekovne kuće i savremeni kupači koji traže slobodan metar šljunka.
GRAD IZNAD ŠUPLJE STENE
Polignano ima dva lica, i oba treba videti.
Prvo se posmatra sa kopna: bele fasade, terase, crkveni toranj i kuće na ivici. Drugo se otkriva tek sa mora. Tada postaje jasno da grad stoji iznad čitavog sistema pećina koje su talasi vekovima dubili u krečnjačkoj obali.
Duž obale nalazi se dvadesetak većih pećina i mnogo manjih useka. Najpoznatija je Grotta Palazzese, nazvana po palati iznad nje, iz koje se nekada moglo sići u prirodnu dvoranu nad vodom. Danas se u pećini nalazi luksuzni restoran, verovatno poznatiji po položaju nego po bilo kom jelu koje može da stigne na sto.
Tu su i Grotta dell’Arcivescovado, Grotta delle Monache, Grotta Ardito i Grotta della Rondinella. Njihova imena čuvaju uspomenu na vlasnike, obližnje zgrade ili nekadašnju upotrebu. Neke su male i svetle, druge duboke, sa vodom koja menja boju od tirkizne do tamnoplave. A u nekima, poput Grotta-Palazzese, nalaze se i najatraktivniji i najluksuzniji restorani na ovom delu italijanske obale.
Izlet čamcem nije dodatak poseti Polignanu, već promena perspektive. Sa mora se vidi ono što grad odozgo krije: stena je šuplja, talasi prolaze ispod kuća, a čitavo naselje izgleda kao kulisa postavljena na tanku kamenu ivicu.
VRATA KOJA SU NEKADA ZATVARALA CEO GRAD
U staro jezgro ulazi se kroz Arco Marchesale, poznat i kao Porta Grande. Podignut u 16. veku, bio je do kraja 18. veka jedini ulaz u grad okružen bedemima i jarkom. Današnji trg ispred kapije prekriva prostor nekadašnjeg odbrambenog pojasa, pa savremeni posetilac ulazi lako tamo gde se vekovima ulazilo preko pokretnog mosta.
Iza kapije čeka mala Piazza Vittorio Emanuele II sa crkvom Santa Maria Assunta, nekadašnjom katedralom čiji najstariji delovi potiču iz 13. veka. Oko nje su Palazzo dell’Orologio i nekadašnje kuće gradskih porodica.
Ali Polignano se ne obilazi po strogoj ruti. Njegova prava arhitektura sastoji se od iznenađenja: tesne ulice koje otvaraju široko more, stepeništa koja ne obećavaju ništa pa završe na vidikovcu, vrata i zidovi na kojima su ispisani stihovi.
Za njih je zaslužan Guido Lupori, poznat kao „Guido il Flâneur“, koji je po gradu ostavljao citate, kratke pesme i sopstvene misli. Zahvaljujući njemu, šetnja istorijskim jezgrom liči na potragu za porukama. Nisu svi natpisi velika književnost, ali svi menjaju ritam grada: teraju čoveka da spusti telefon, priđe zidu i pročita.
DOMENICO MODUGNO, ČOVEK KOJI JE POLIGNANU DAO NEBO
Polignano je rodno mesto Domenica Modugna, autora i izvođača pesme „Nel blu dipinto di blu“, koju je svet jednostavno zapamtio kao „Volare“.
Modugno je ovde rođen 1928. godine, ali je kao dete sa porodicom napustio grad. Njegov odnos sa rodnim mestom dugo nije bio jednostavan; u italijanskoj javnosti ponekad je naglašavao vezu sa Sicilijom, gde je odrastao i usvojio dijalekat koji mu je pomogao u ranoj karijeri. Polignano ga je, ipak, vratio kući.
Na obali stoji bronzana statua pevača raširenih ruku, okrenuta ljudima i moru. Iza nje se stepenice spuštaju na kamenu terasu iznad vode. Malo je spomenika koji tako potpuno preuzmu gest osobe koju predstavljaju. Posetioci mu prilaze i nesvesno ponavljaju isti pokret: rašire ruke, podignu lice prema vetru i na trenutak pristanu da budu deo pesme.
U gradu koji stoji iznad ponora, „Volare“ više nije samo naslov. Postaje lokalna filozofija.
SKOK SA KUĆNE TERASE
Polignano ima dugu, neformalnu kulturu skakanja sa stena, ali je svetsku sportsku slavu stekao zahvaljujući takmičenju Red Bull Cliff Diving. Od 2009. godine grad je postao njegova „duhovna kuća“, a 2026. domaćin je trinaesti put.
Posebnost Polignana nije samo visina platformi – 27 metara za muškarce i 21 metar za žene — već način na koji sport ulazi u grad. Takmičari do platforme prolaze kroz privatnu kuću, pa sa terase iznad Lama Monachile skaču između litica u uski pojas mora. Stanari na nekoliko dana dobijaju najneobičniji izlaz iz dnevne sobe na svetu.
Prizor deluje kao slavljenje neustrašivosti, ali profesionalni skokovi nemaju mnogo veze sa turističkim dokazivanjem hrabrosti. Pri brzini koja pri ulasku u vodu dostiže oko 85 kilometara na sat, mala greška ima ozbiljne posledice. Ono što publika vidi kao nekoliko sekundi leta rezultat je godina treninga, preciznosti i procene uslova.
Polignano je grad sa kog se lepo skače samo onima koji tačno znaju šta rade. Za sve ostale, litice su vidikovci.
UKUS POLIGNANA: SIROVA RIBA I KAFA SA LIMUNOM
Polignano je dugo živeo od ribarstva, pa su sirovi morski zalogaji — ježevi, školjke, gambori i vrlo sveža riba — deo lokalne kulture, a ne gastronomska moda. Uz njih dolaze hobotnica, riba sa žara, orecchiette, focaccia barese, maslinovo ulje i povrće iz zaleđa.
Najneobičniji lokalni potpis ipak staje u malu šolju. Caffè speciale, koji se vezuje za Maria Campanellu i bar Il Super Mago del Gelo na Piazza Garibaldi, spaja espresso, slatku pavlaku, amaretto i koricu limuna. Na papiru zvuči kao da su se za isti sto smestile četiri nespojive navike. U šolji ima smisla: gorčina, slast, badem i citrus stižu jedno za drugim.
To je Polignano u malom — tradicionalan, teatralan i pomalo neumeren, ali dovoljno šarmantan da mu oprostite.
GRAD KOJI TREBA SAČEKATI
Polignano pati od sopstvene fotogeničnosti.
Leti, naročito sredinom dana, istorijsko jezgro i Lama Monachile mogu biti toliko puni da grad počne da liči na prolaz između redova za fotografisanje. Ko dođe samo na nekoliko sati iz Barija, napravi isti kadar sa mosta, pojede sladoled i ode, videće lepo mesto. Neće nužno upoznati Polignano.
Zato treba ostati makar jednu noć.
Kada odu dnevni izletnici, zvuk koraka u starom gradu postane jasniji, restorani prestanu da budu scenografija, a sa terasa se ponovo čuje more ispod kuća. Ujutru, pre prvih vozova i autobusa, Lama Monachile pripada plivačima, galebovima i ljudima koji otvaraju prozore.
Tada Polignano više nije grad koji se pokazuje.
Postaje grad koji diše iznad pećina.
I možda je upravo to njegovo pravo „Volare“: ne bekstvo od zemlje, već život na ivici, sa dovoljno poverenja da pogledate dole i ipak osetite lakoću.
| KADA BUDETE U POLIGNANU A MARE • Ostanite jednu noć. Grad može da se obiđe za dan, ali najbolji deo počinje rano ujutru i posle odlaska dnevnih izletnika. • Lama Monachile posetite pre 9 časova ako želite prostor i mir; leti je mala plaža tokom dana veoma puna. Obuća za vodu je korisna zbog oblutaka. • Uđite kroz Arco Marchesale, zatim hodajte bez precizne rute do terasa Largo Ardito, Balconata Santo Stefano i drugih vidikovaca starog jezgra. • Obavezno izađite na more. Izlet čamcem do pećina pokazuje geologiju i arhitekturu grada bolje od bilo kog vidikovca. • Za kulturu: proverite aktuelne izložbe i radno vreme Fondacije Pino Pascali. Za opatiju San Vito unapred proverite mogućnost ulaska; spoljašnji kompleks i mala luka svakako vrede odlaska. • Probajte: sirove morske zalogaje samo u pouzdanom lokalu, focacciu barese, hobotnicu, orecchiette i caffè speciale. • Iz Barija je lako stići vozom. Stanica je na pešačkoj udaljenosti od centra, pa automobil za sam Polignano nije potreban. Za obilazak šire obale i manjih uvala jeste koristan. • Ne skačite sa litica. Takmičarski skokovi su profesionalni sport sa kontrolisanim uslovima, a ne turistička atrakcija za samostalno oponašanje. |